Po oknima je sumnjivo lupkalo. Što bi to moglo biti?
U jednom skoku našao se Riki pred prozorom i otvorio ga.
Jao! Kiša je pljuštala!
Nije to samo sipilo — pljuštalo je! Curkom je curilo!

Da je Rikiju bilo dvadeset godina, možda bi udario šakom po stolu, ali Riki je imao samo sedam godina i zato je zaplakao. Ljutio se, a zbog toga bilo mu je još teže.
»Čekaj samo«, govorio je kiši, »sad ću te ja spaliti«.

Dohvatio je istrgnuti list papira iz bilježnice, koji je tu ležao i pružio ga kroz prozor. Sedam kišnih kapljica pade na list. Riki uze šibicu i potpali papir, koji plane i za čas je na panju ostalo samo malo crnog pepela. Ali istog časa osvane nekoliko malih spodoba na panju. Bio je još mrak i Riki je morao zapaliti još jednu šibicu, da vidi, što je to.

Čudo nad čudima! Bilo je tu sedam malih djevojčica, koje nisu bile veće od šibice i koje su govorile Rikiju svojim tihanim glasom kišice:

»Što nam zapovijedaš, gospodaru?«

»Oho«, reče Riki, koji nije baš volio djevojčice. »Kakva ste vi to stvorenjca? I što bih vam to ja mogao zapovijediti?«

»Mi smo kišne kapljice«, odgovorile su male djevojčice. »Tko nas pretvori u paru, postaje naš gospodar i mi ga moramo slušati.«

»Kišne kapljice? Voda?« Riki je jednom vidio parostroj. Sada je razumio, zašto je para morala slušati strojara.
»No«, progovorio je poslije kratkog razmišljanja, »budući da sam ja vaš gospodar, odvedite me u kovačnicu Velikog Juke. Odlučili smo danas jedriti i želim naručiti lijepo vrijeme«.

Istog trena sjedini se sedam malih djevojčica ponovo u paru, podignu Rikija u svom maglenom velu u visinu i ponesu ga Olujnim zrakom. Da si ga samo vidio. Prohujao je nad krošnjama i krovovima poput vjetra. Hrušt treba više vremena da raširi svoja krila za let nego što je Rikiju trebalo da stigne u crni kišni oblak.

Tu je stajao orijaški, sjedobradi Veliki Juka živo zaokupljen poslom u svojoj kovačnici. Jutarnja zora žarila se u ognjištu, mijeh je nadimao buru, čekić je udarao gromove, oblaci su se parali munjama, a njihove male krpice lepršale su zrakom i padale kao kišne kapljice na zemlju.

»Što traži taj mali u mojoj kovačnici?«,
gromko zapita kovač.

»Dragi Veliki Juka«, molio je Riki, »mi moramo svakako danas jedriti stoga te lijepo molim, da skuješ lijepo vrijeme.«

»Zar JA da brinem za vaša mala, zabavna putovanja?« dahtao je veliki div »Oranice mori suša, potoci će presahnuti, blago Žeđi i ja moram kovati kišu. Ukloni se, crviću, da ne dospiješ pod moj čekić!«

»Tako«, progovori Riki ja sam te samo lijepo zamolio, a ti mi tako grubo odgovaraš. Znaš li ti, Veliki Juka, da ja mogu spaliti kišu i da sam ja moćan?«

Div oštro pogleda Rikija, ali Riki ne obori pogled. Tada se razvuku usnice Velikog Juke. koje su utonule u sivu bradu, u smiješak i on zagrmi nešto blaže:
»Gle ti crvića! Hrabar si, mišiću! Ali zar ti ne vidiš, da je baš ovo sada lijepo vrijeme? Zar bi žedna zemlja mogla poželjeti ljepše vrijeme?«

»Znam ja to«, nastavi Riki mrzovoljasto, »ali nama, koji smo odlučili danas jedriti, nama je to najgore vrijeme koje možeš zamisliti«.

»Tako, tako«, smijao se div, »mogu zamislili, da se to mladoj gospodi ne sviđa. Njih bi ja morao još bolje nakvasiti! Hoćeš li da skujem tuču veliku kao kokošje jaje? Ili da mijehom razmašem buru, koja će opustošiti šume i morskim valovima otplaviti gradove?«

»Ne«, prekine ga Riki tvrdoglavo, »ti kuj ljetnu toplinu i sunčanu svjetlost, ti spremi lagani povjetarac za nova jedra moje Araminte! Nemoj biti tako neumoljiv, Veliki Juka. Vidiš, ja sam ponio svoje šibice. Čuvaj se, da ti ne potpalim oblak! Jučer je otac pripovijedao, da u Americi znaju sami načiniti kišu. Kakva mi je to umjetnost pripremati kišu! Mnogo veća je izazvati lijepo vrijeme.«

Da si samo vidio namrgođenog Div-oblaka. Rikijeva hrabrost neopisivo ga je zabavljala. Pogladio je bradu i prasnuo u tako gromki smijeh, da su se raspršili oblaci, mijeh se rasprsnuo, kiša jenjala, a užareni plamen jutarnje zore prelio se nebom kao lava.

1

2

3